26 година од „демократске“ булдожер револуције
Шта је демократија? Може ли се критички писати о демократији у демократском свету? Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава. Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одређење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народне да води ка некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивање човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархијски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму. Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини. Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократије био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке представе о човечјој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1783. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално безсадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа. Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човека, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности. Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је – слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бити више у недемократским друштвима. Демократија се сувише задржава на формално безсадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна
Велика замена – теорија завере или реалност?
Слика Европе какву смо познавали донедавно се мења. Улице великих европских градова више нису исте као што су биле до недавно. Све више губимо осећај да уопште још живимо у својој земљи. Страни језик, туђа вера, туђе навике и туђини. Све чешће се буди осећај као да се наше време ближи крају, као да неко намерно жели да нас замени. Насиље и криминал постају део свакодневице, а екстремизам се шири нашим градовима попут вируса који односи све више жртава. Домаће становништво је мета нетрпељивости и шовинизма, али о томе нећете читати у медијима. О таквим стварима се не говори. Такве ствари се прикривају. Насеља у којима смо проводили безбрижно детињство више нису безбедна, европски градови пуни су забрањених зона, а културне знаменитости чувају до зуба наоружани војници и полицајци. То није место којег се сећамо из млађих дана. То је нешто што нисмо познавали. Па ипак, данас је то европска стварност. Пред нашим очима одвија се до сада највећи и најлицемернији злочин над домаћим, европским становништвом свих времена: велика замена. Као што и сам израз наговештава, реч је о планском довођењу милиона имиграната из Трећег света у европске државе, са циљем замене аутохтоног становништва новом, етнички разноликом популацијом људи. „Глобална елита“ наших друштава свесно се прихватила овог пројекта, са јасним коначним циљем: промењена комплетне слике Европе. Израз „велика замена“ први је употребио француски писац Рено Ками, који је упозоравао на, како је сматрао, намерну замену француског народа путем масовне имиграције. Реч је о једноставном концепту у којем се један народ током једне генерације замењује народом потпуно другог порекла. Ова запажања данас важе и за многе друге европске нације. За многе то звучи као још један пример теорије завере и паничног лудила „исламофоба“, како левица воли да назива свакога ко изражава жељу за очувањем сопствене културе и идентитета. Чак и овај текст није заправо ни толико важан, јер званични статистички подаци и сама ситуација широм европских градова говори сама за себе. Уједињене нације су 2000. године објавиле извештај у којем су идентификовале десет држава са најнижим природним прираштајем и најбржим старењем становништва. Већ тада се имиграција из земаља Трећег света помињала као једно од могућих решења насталих проблема. Политички лидери и утицајне елите подржали су ту идеју. У Европи се потом међу бројним политичарима све више користила реторика која је подржавала етничко мешање. Француски председник Никола Саркози је 2008. године, у изјави за националну телевизију, рекао: „етничко мешање је наша дужност“, а уколико та замисао не буде успешна, „држава ће применити принудне мере“. Слично је годинама раније писао и утицајни британски новинар Ендру Мар, који је у свом тексту за Гардијан као одговор на проблеме наводио „интензивно етничко мешање“ и „државну репресију“ као средство обезбеђивања успеха тог концепта. Ово су само два упечатљива примера говора који се масовно користи у сврху неолибералне пропаганде током последње две деценије. Телевизија, штампани медији и интернет портали — на сваком кораку „етнички разнолику“ породицу приказује као идеал савременог друштва. У суштини, оваква пропаганда била је веома успешна. У некада, немачком граду Франкфурту, Немци су већ мањинско становништво, у Великој Британији аутохтони Британци ће, уколико се настави садашњи тренд, до 2066. године бити мањина у сопственој држави, док у Француској припадници исламске заједнице већ чине 10% укупног становништва, за разлику од 1950. године, када је тај удео износио свега 0,6%. Куда води ова политика и каква ће бити нова слика Европе у наредним годинама, свима је јасно, па чак и најоштријим противницима теорија завере. Чињенице су једноставно постале превише очигледне да би их и даље било могуће успешно прикривати. Катастрофалне одлуке, донете под утицајем културног марксизма, које су Европу довеле у стање у којем је њена будућност под великим питањем, јесу одлуке које се у будућности морају избећи по сваку цену. Европа није једини континент који се суочава са старењем становништва и падом броја новорођене деце. Уништење и потпуна замена једног народа и вековима старе културе није и никада неће бити прихватљиво решење демографских проблема. Усвајање мера које би подстакле младе домаће породице да имају више деце био би први корак у правом смеру. Политичке одлуке које би повећале продуктивност становништва и унапредиле државну привреду представљале би пут разума и пут успеха. Етничко и културно уништење целе цивилизације зарад наводног решења економских и демографских проблема је издаја без преседана у људској историји. Проблем неће бити решен док европске нације не скупе довољно храбрости да се уједине. Да оставе све некадашње замерке једних према другима тамо где им је место: у историји. На нашем кућном прагу стоји противник снажнији него икада пре. Само заједничким снагама и вером у успех можемо му се супротставити. Европо, пробуди се!
Традицију сачувати живом – Бержеова књига о Толкину
Суочен са ужасима Првог светског рата, који је распршио све илузије о цивилизацијском напретку Европе, вођеним идејама Француске револуције, позитивизма, либерализма, па чак и историцизма, Толкин сав свој стваралачки напор усмерава ка доприносу њеној обнови, надовезујући се на дубине традиције. Откривши недостатак аутентичне енглеске митологије, он је ствара методом уметничке имагинације, подржане врхунским образовањем. Како Арман Берже (Armand Berger) каже у својој књизи „Толкин, Европа и традиција – од цивилизације до свитања имагинације“ (Пламен 2026, превод Михаило Јонић), у делу овог великог писца „имагинација, као подршка разуму, претвара визију у стваралаштво“, и код њега је „ова фузија толико складна да нема противречности: етичка инспирација појачава живост мита, док мит појачава реализам приче“, све у циљу да се савременом човеку подари „велелепна фреска старих времена, у облику обновљене традиције“, односно имагинацијско оживљавање традиције у циљу подстицања стваралачког одговора на изазове савременог света и његове (духовне) обнове. Поред основа у митолошком и епском наслеђу – пре свега германско-нордијском, келтском, финском (Калевала) и јелинско-латинском, и полемичког утицаја писаца какви су Шекспир или Лорд Дансени, Берже издваја и утицај средњевековне књижевности на Толкинов стваралачки свет, без које његова дела не би имала „ону јединствену атмосферу – мешавину епске узвишености, митске дубине и меланхоличне тежње“, имајући пре свега у виду средњевековни етос јунаштва, части, жртве и борбе против зла. Аутор ове књиге издваја и Толкинов „дубоки осећај за природу, укорењен у староенглеској књижевности“, који „носи контемплативни карактер, истовремено апстрактан и етички објашњавајући, али и дубоко усађен у опипљиву стварност“, супротстављен „технолошкој отуђености“ савремене цивилизације, или, можда боље речено, савремене идеје цивилизације. Савремено доба, наиме, развој технологије идеолошки мотивише не само материјалним напретком, него и повећањем људске слободе, док Толкин слободу пре види у „дивљој, непокорној природи“, врлинама људи који некад у сагласју а некад у борби са природом изграђују себе и свој свет, али који нити ће бити подређен и поробљен истовременом стихијношћу и нужношћу природних процеса, нити ће тежити њеном уништењу и покоравању, које би довело и до уништења човека, не само физичког, него пре свега духовног. Толкин за Бержеа није само записивач и пасивни преносилац традицијских знања, нити је његов циљ само етичка поука или естетско задовољство, већ и „оживљавање архетипова који су дуго били скривени у колективној свести“, што постиже и стилом који „носи у себи музикалност која подсећа на архаичне ритуале и инвокацијске формуле“, па „његов језик није само средство комуникације већ и носилац магичне силе, сличан древним молитвама или враџбинама“. Толкин је данас све важнији традицијски утемељеним Европљанима који у њему, како Берже дефинише, виде некога ко се опредељује за то да пренесе традицију и сачува је живом, уместо да је препусти „пропадању пред налетом нихилизма“, у складу са уверењем да „уколико традиција ишчезне одричемо се сопственог бића, препуштајући простор свим могућим ексцесима које свет неуморно манифестује“, да „непријатељ неће тријумфовати док год традиција постоји, док год на свету има људи способних да носе пуну тежину свог наслеђа“. Стваралачка обнова традиције, као и стваралаштво само, стога јесу ствар надахнутих и призваних појединаца, али и заједнице, на чијем стваралаштву и памћењу почивају, али која је и њихов не само реципијент и пратилац, него и саделатник. Бержеова лепо написана, обимом невелика али садржајна књига, сведочанство је о потреби данашњег европског човека са оним што му Толкин говори, за повратком традицији и стваралаштву на новим основама. Иако ваља бити подозрив према идеализацији „старе Европе“, а посебно према многим њеним заступницима, снажно наслоњеним на неопаганизам и псеудо-римски империјализам или германски (крипто)расизам, или перенијалистичку веру у „заједничку (примордијалну) традицију“, треба поштовати суочавање све већег броја Европљана са кризом смисла и покушајима да је на стваралачки и духовни живот превазиђу. У том смислу, важно је имати на уму Толкиново хришћанско, а не неопаганско опредељење (сам је „Господара прстенова“ именовао као „у основи религијско и католичко дело“, али не као дидактички усмерену алегорију него као стваралачку рефлексију истине), где митска и паганска основа нису постављени као модели обнове, него као дубински садржаји преображени светлошћу Откривења, које једино нуди истинско спасење и истински смисао. То је онај аспект који Бержеовој вредној књизи у неку руку недостаје, а без кога не можемо разумети прави значај Толкиновог дела, посебно за нас, прото-Европљане, не-Европљане или алтернативно-маргиналне Европљане, како год себе видели. А шта год мислили о Европи, никако не можемо избећи самоодређење које би било сасвим независно од ње, макар га видели и као њој, њеним вредностима и традицији, радикално супротстављено. Ипак, као хришћани, не можемо бити супротстављени људима који истински трагају за смислом и истином, њиховим душама трепетно жељним целовитости и вечности, у чему смо њихова браћа и сестре, чија вера не сме бити оправдање за гордост и умишљеност, а још мање препрека искреној и делатној жељи за јединством у Христу и спасењем свих, у векове векова. др Владимир Коларић zivotcrkve.rs
Eрнст Јингер: Пркосан живот једног Анарха (део II)
Током вајмарског периода, књиге о рату брзо су донеле популарност Јингеру. У књизи Рат као унутрашњи доживљај, писао је о томе да млад човек, који је учествовао у највећем светском рату, након тога, не може успешно да се интегрише у стари буржоаски систем из кога је дошао. За ове борце, рат је био духовно искуство. Пошто су преживели да виде како њихова страна капитулира под, како се чинило, понижавајућим условима, ветеранима рата била је страна та рационалистичка, анти-ратна, либерална република која је настала 1918. године на самом крају рата. Јингер је боравио код својих родитељагде се опорављао од ратом задобијених рана, током покушаја револуције од стране радничких и војничких већа, која је била угушена од стране вајмарских паравојних формација – фрајкора. Тих година, експериментисао је са психоактивним супстанцама као што су кокаин и опијум, са чим је наставио доста касније у свом животу. Након успешног опоравка, вратио се активној служби у, сада већ знатно ослабљеној, немачкој војсци. Јингерови рани радови, као што су Челична олуја, су тада објављивани, док је он такође писао за војне новине, о темама које су се тицале техничко-специјалних аспеката борбе и војне технологије. Интересантно, Јингер је сматрао да је Немачка капитулирала због лошег војног и цивилног вођства, и одбацио је чувену легенду о „убоду у леђа“ коју су ветерани рата у највећем делу заступали. Након што је напустио војску 1923. године, наставио је да пише, објављујући новелу о војнику који се бори у рату, коју је назвао Олуја, након чега је почео да изучава филозофију Освалда Шпенглера. Његов први рад који га је означио као филозофа национализма, појавио у национал-социјалистичком часопису Volkischer Beobachter у септембру 1923. године. Критикујући неуспех марксистичке револуције из 1918. године, Јингеров аргумент због чега левичари нису успели је недостатак свежих идеја. Њихови идеали су били само прежвакавање егалитаристичких идеала Француске револуције. Јингер сматра, да су револуционарну левицу интересовале само материјалне потребе Немачке. Успешна револуција би морала бити много више од тога. Она мора одговорити и на духовна и традиционална питања такође. Током следећих неколико година Јингер је студирао природне науке на Универзитету у Лајпцигу, и 1925. године, у својој тридесетој, оженио се деветнаестогодишњом Гретом. У том тренутку, он је такође постао политички писац. Постао је непријатељски расположен према вајмарској демократији и буржоаском поретку. Његов политички идеал постаје тежња за једном елитном војничком кастом,која би била изнад политичких партија и средње класе која је опседнута стицањем материјалног богатства. Јингер је у том тренутку приступио десничаркој ветеранској групи, познатијој као Шталхелм, и почео је да пише за њихов лист Die Standardite. Сарађивао је са младим, екстремнијим члановима организације, којима се гадио парламентарни систем, и који су се залагали за бескомпромисну националну револуцију. Јингерова недељна колумна у Die Standardite-у упознала је његове читаоце са његовом националистичком идеологијом. Јингерова размишљања у овом тренутку била су мешавина Шпенглера, социјал-дарвинизма, традиционалистичке филозофије француског десничара Мориса Бареса, противљење левичарском интернационализму који је прописно дискредитован током догађаја из 1914. године, ирационализма и анти-парламентаризма. Имао је симпатије за радничку класу, а такође је позитивно гледао на напор национал-социјалиста да задобију симпатије радника. Јингер је такође говорио да националистички поглед не треба да буде везан за било који облик владавине, говорећи да би националистичка република била боља од либералне монархије.[1] У есеју за Die Standardite названим Машина, Јингер пише да се главна борба не води између социјалних класа, нити између политичких партија, него између човека и технологије. Он није био против технологија на начин какав су били лудисти, већ је сматрао да је технологија успоставила надмоћ над човеком и да је потребно тај процес обрнути. Био је забринут да се механичка ефикасност модерног живота веома лоше одражава на људски дух. Јингер сматра да је национал-социјалистичко величање сељачког начина живота застарело. Веровао је да такав начин живота у константном паду и да не може опстати. Јингер је установио „урбани национализам“ чије је језгро у урбаној радничкој класи. Национализам је била брана за анти-партикуларни материјализам марксиста који су, по мишљењу Јингера, само копирали либерале у њиховим настојањима да сведу појединца на ниво на коме је он само компонента у машини друштва масе. Хуманистичку реторику левице Јингер је одбацио као лицемерни покушај борбе за власт, симулирањем човекољубља. Почео је да полаже своје наде у националну револуцију коју би спровели млади ветерани који су чинили велики део урбане радничке класе. Јингер је 1926. године постао уредник Arminius-a, који је такође објављивао текстове национал-социјалистичких лидера Алфреда Розенберга и Јозефа Гебелса. Следеће године написао је свој последњи текст у овом листу, позивајући на нову дефиницију „радника“, која није укорењена у марксистичкој доктрини, идеја о раднику као цивилном пандану војника који се ватрено бори за националистичке идеале. Јингер и Хитлер су разменили неколико копија њихових значајних текстова и заказали су састанак, који је на крају био отказан због промене у Хитлеровом плану путовања. Јингер је ценио Хитлерове говорничке способности, али је мислио да он нема способност да буде прави вођа. Такође, мислио је да национал-социјалистичка иделогија нема интелектуалну дубину, многи национал-социјалистички лидери били су без икаквог талента, веома вулгарни, самоуверени без покрића и веома театрални када су у питању јавни наступи. Као елитиста, Јингер је сматрао да је национал-социјалистичко улагивање обичним људима одвратно. Како је постајао све више скептичан по питању национал-социјалиста, Јингер је почео да пише за шири круг читалаца. Његови текстови почели су да се појављују у Das Tagebuch-учији је уредник био либерални јеврејин Леополд Шварцшилд, и национал-бољшевичком Widerstand-у чији је уредник био Ернст Никиш. Јингер је почео да око себе сакупља елитну групу боема, ексцентричних интелектуалаца која се састајала сваког петка. Ову групу чинила су нека од најзанимљивих имена вајмарског периода. Међу њима је био фрајкорски ветеран Ернст фон Саломон, Ото фон Штрасер, који је са својим братом Грегором водио левичарску анти-хитлеровску фракцију у национал-социјалистичком покрету, национал-бољшевик Ернст Никиш, јеврејски анархиста Ерих Мјушам, који се истакао у раној фази неуспеле левичарске револуције 1918-е, амерички писац Томас Вулф и експресиониста Арнолд Бронен. Многи у овој групи заговарали револуционарни социјализам базиран више на национализму него на класи, презирући напоре национал-социјалиста да допру до средње класе. Неки су, као Никиш, заговарали савез између Немачке и СССР-а, против либерално-капиталистичког Запада. Повремено овим састанцима придруживао се Гебелс, надајући се да ће преобратити чланове групе, нарочито Јингера,
Eрнст Јингер: Пркосан живот једног Анарха (део I)
Најзанимљивији, најпроницљивији и, евентуално, „претећи“ тип писца и мислиоца није онај који само пркоси конвенционалним категоризацијама мисли, већ онај који нуди дубоку, продирућу критику илузија, које многи сматрају за догму. Један од таквих, Ернст Јингер (1895-1998), писац чији први радови долазе до изражаја током немачке Вајмарске Републике, где у форми дневничких записа приказује своје искуство јуришника са прве линије фронта, у борбама током Првог светског рата. Контроверзнa природa његовог писања, као и њена дуготрајност, доказује и чињеница да је и даље један од најважнијих књижевних и културних али и најомраженијих личности двадесетог века у Немачкој. Када је имао деведесет осам година, Јингер је био предмет интензивно непријатељске размене у New York Review of Books између једног обожаваоца и критичара његовог рада.[1] На његов стоти рођендан, у Источном Берлину, одржан је веома оштар и подругљив музички перформанс који је њему посвећен. Са друге стране, Јингер је добитник најпрестижнијих књижевних награда у Немачкој, Гетеове и Шилерове награде. Постао је римокатолик у сто првој години, добио је похвалу од папе Јована Павла II, а био je и почасни гост француског председника Франсоа Митеранa и немачкoг канцелара Хелмута Кола на церемонији француско-немачког помирења у Вердену 1984. године. Иако је био изузетно успешан у готово свакој фази свог веома дугог живота, његов рад у периоду Вајмарске Републике не само да му је обезбедио присуство у немачкој културној и политичкој историји, него је његов тадашњи рад постао мерило којим се већи део његовог каснијег рада процењивао и због чега се његова репутација доводила и још увек се доводи у питање.[2] Ернст Јингер рођен је 29. марта 1895. у Хајделбергу, али је одрастао у Хановеру. Његов отац, који се такође звао Ернст, био је хемијски инжењер који се обогатио на рудницима калијума, чиме је омогућио себи да оде у пензију у својим четрдесетим. Иако одгајан као евангелистички протестант, Јингеров отац није веровао у конвенционалне религије, што је био случај и са његовом мајком, Каролином, образованом женом, средње класе, чија су интересовања била везана за богату немачку књижевну традицију, као и за борбу за женску еманципацију. Политички гледано његови родитељи су били либерали, не баш радикални, што је било типично за „буржоазију у успону“, у периоду пре рата. Ернст Јингер одрастао је у том богатом и сигурном буржоаском окружењу. Његове касније активности и веровања које је исповедао, могу се најлакше разумети као револт против комфора и сигурности у којима је васпитаван. Као дете, био је страствени читалац прича о авантуристима и војницима, али и лош ђак који се није добро прилагодио веома крутом пруском образовном систему. Његови учитељи су се највише жалили да није превише обраћао пажњу на часовима. Као адолесцент, постао је члан Вандервогела, немачког еквивалента извиђачких одреда.[3] Током боравка у интернату, близу куће његових родитеља, 1913. године, са својих седамнаест, Јингер је први пут показао своју склоност за оно што се може назвати авантуристичким стилом живота. Само шест месеци пре матурирања, Јингер је без икаквог знања и разговора са породицом, напустио школу и побегао. Новац који му је служио за плаћање школских дажбина и трошкова живота, искористио је да купи ватрено оружје и карту до Вердена, где се прикључио француској Легији странаца, елитној војној јединици при француској армији, са репутацијом која је привлачила познате бегунце, криминалце и војне плаћенике, која прихвата регруте свих националности. Јингер није имао намеру да остане у Легији странаца. Желео је да буде послат у Африку, што се на крају и догодило. Након тога, Јингер је дезертирао, само да би био ухваћен и послат у затвор. Јингеров отац пронашао је способног адвоката за свог „својеглавог сина“, који је осигурао његово ослобођење. На крају, Јингер се вратио школи и са закашњењем успео да је заврши. Убрзо након тога, Јингер се поново вратио војничкој униформи.[4] Војник и писац ратног дневника Лета 1914. године, Јингер се одмах пријавио као добровољац, када је чуо да је Немачка ушла у рат. Након два месеца обуке, прикључио се резервној јединици, која је била стационирана у општини Шампања. Јингер се бојао да ће рат бити завршен пре него што буде имао прилику да га истински доживи. Овакав став није био неуобичајен за многе војнике који су се борили за своје државе. Постављало се питање, због чега је толики број младих људи са таквим ентузијазмом, желело да гледа „смрти у лице“? Можда због тога што многи од њих нису били свесни какве страхоте су их чекале. У Јингеровом случају, његова побуна против сигурности и богатства његовог буржоаског одрастања, већ је била демонстрирана одлуком да се прикључи франуској Легији странаца. Због свог средњешколског образовања, нешто што војницима који су пореклом били из нижих слојева није било приступачно, Јингер је био изабран да похађа обуку за официра. Непосредно пред почетак његовог официрског образовања, по први пут био је изложен ратној борби. Од самог почетка, носио је са собом џепну свеску, и записивао је своја запажања са линије фронта. У његовим записима предњачи карактеристичан тон отуђености, где себе поставља као обичног посматрача ратних догађаја. Средином 1915. године, Јингер је први пут рањен, међутим рана коју је задобио на бутини била је лакше природе, па је опоравак трајао само две недеље. Након тога, унапређен је у чин поручника.[5] У двадесет првој години, Јингер постаје вођа извиђачког тима на Соми, чији је задатак био да током ноћи тражи мине које су поставили Британци. У то време, стекао је репутацију храброг војника, који за разлику од многих, није размишљао о сопственој безбедности. Посебно снажан утисак на њега, оставиле су челичне машине које су се користиле током рата. Током битке на Соми, рањен је три пута, за шта је био награђен Гвозденим крстом првог реда. Након опоравка, поново се вратио на фронт. Током једне битке, одлучио се на једну врло ризичну акцију, када се бројчано надмоћнијим Британцима супротставио са само двадесет људи. Пребачен је да се бори са Французима у Фландрији, где је изгубио десеторицу од четрнаесторице војника, и био је рањен у левој руци, токог француског гранатирања њихових положаја. Због великих људских губитака, био је доста критикован од стране надређених официра, због чега је Јингер почео да ствара презир према војној хијерархији, сматрајући да је напредак у њој везан искључиво за класни положај
ГРЕС (GRECE): Наслеђе културне ренесансе
У аналима европске интелектуалне историје мало је организација које су оставиле тако дубок траг у културном и философском дискурсу као ГРЕС (GRECE). Званично основан 17. јануара 1969. године, путем декларације донете у седишту организације у Алп-Маритим, у времену дубоких потреса и убрзаних промена, ГРЕС је представљао упориште метаполитичке мисли, доводећи у питање доминантне парадигме и залажући се за културну ренесансу дубоко укорењену у европским традицијама. Његово истрајно инсистирање на идејама пре политике, култури пре партијаштва и интелектуалној дубини насупрот површности, обезбедило му је трајну релевантност кроз деценије. Обележавајући ову значајну годишњицу, не славимо само достигнућа ГРЕС-а, већ обнављамо и сопствени однос према његовој визији културно виталне и интелектуално снажне Европе. Годишњица оснивања Истраживачке и студијске групе за европску цивилизацију (Groupement de Recherche et d’Études pour la Civilisation Européenne – GRECE) пружа значајну прилику за осврт на њену богату историју, идеје које је заступала и њено трајно наслеђе у обликовању културног и интелектуалног живота Европе. Од свог оснивања 1969. године (иако су метаполитичке активности започеле и раније), ГРЕС остаје једна од кључних институција метаполитичке мисли, доследно заговарајући културно преумљење засновано на европској традицији, вредностима и идентитету. (Ален де Беноа и Жан-Клод Вала) Порекло и ране године ГРЕС је основан у тренутку изразитих политичких и културних превирања. Револуционарна збивања из 1968. године, која су захватила Европу, означила су дубинско одбацивање традиционалних структура и идеологија. У том немирном контексту, ГРЕС је настојао да пружи отпор ономе што су његови оснивачи доживљавали као продор либералне модерности и процес културне хомогенизације. Ален де Беноа, једна од кључних фигура покрета, формулисао је визију културне обнове која превазилази оквире пуке политичке активности и тежи дубљој интелектуалној и философској трансформацији. Оснивање организације било је прожето принципима метаполитике, стратегије инспирисане мишљењем италијанског марксисте Антонија Грамшија. Метаполитика се усредсређује на утицај у културној и интелектуалној сфери као предуслов дугорочних идеолошких промена. Делатност ГРЕС-а била је усмерена ка ширењу идеја кроз публикације, семинаре и сарадњу са мислиоцима широм Европе. Такав приступ имао је за циљ стварање „нове културе“ као темеља за оно што су медији означили као „Нову десницу“, различиту од традиционалних конзервативних покрета. (С лева на десно: Ибер Демирло, Иван Блот и Жан-Клод Вала) Кључне идеје и интелектуални доприноси Интелектуални опус ГРЕС-а обухвата широк и разноврстан спектар тема, међу којима се издвајају питања идентитета, традиције и критике модерности. У средишту његове философије налази се појам укорењености, који наглашава значај културног и историјског континуитета. Овај приступ стоји у оштрој супротности са космополитским етосом либералне модерности, коју ГРЕС критикује због подривања локалних идентитета и урушавања културне разноликости Европе. У својим капиталним делима, аутори попут Алена де Беноа, Гијом Фаја и Пјера Вијала истраживали су однос природе и културе, заговарајући органско разумевање људских друштава које уважава еколошку равнотежу и културну посебност. ГРЕС се такође ослањао на философске основе традиционализма, црпећи инспирацију из дела мислилаца као што су Јулијус Евола и Мартин Хајдегер, у настојању да афирмише светоназор који обједињује мит, духовност и историјску свест. Критика либерализма представља још један темељ идеологије ГРЕС-а. Организација је доследно оспоравала оно што је, следећи Рене Генона, називала „влашћу квантитета“ — сведеност свих вредности на економске и материјалне критеријуме. Насупрот томе, ГРЕС заступа квалитативни приступ животу, који у први план ставља културну дубину, духовно испуњење и очување европског наслеђа. (С лева на десно: Роже Лемоан, Клод Шалет, Пјер Вијал, Гијом Фај и Ален де Беноа. Децембар 1979.) Достигнућа и утицај Током деценија, утицај ГРЕС-а знатно је превазишао оквире његовог ужег круга. Часописи Nouvelle École и Éléments, покренути 1968. и 1973. године, постали су значајна платформа за ширење идеја и размену мишљења. У њима су објављивали бројни интелектуалци, доприносећи живој расправи о темама које обухватају геополитику, уметност и књижевност. Утицај ГРЕС-а видљив је и у ширем интелектуалном смислу. Његов метаполитички приступ инспирисао је сродне покрете и истраживачке центре широм Европе, па и у Сједињеним Америчким Државама, доприносећи оживљавању традиционалистичке и идентитетске мисли. Истовремено, његова критика економске глобализације и одбрана културног плурализма нашле су одјек у савременим расправама о идентитету и суверенитету. (Ален де Беноа) Изазови и контроверзе Упркос својим достигнућима, ГРЕС се суочавао и са бројним изазовима и контроверзама. Повезивање са појмом „Нове деснице“ често је доводило до поједностављених тумачења и погрешних представљања. Критичари су организацију оптуживали за реакционарне или екстремистичке ставове, неретко занемарујући сложеност и нијансираност њеног интелектуалног пројекта. Сам ГРЕС је, међутим, доследно истицао да је његов фокус пре свега културни и философски, а не уско политички. У свету убрзане глобализације, напетост између универзализма и партикуларизма остаје једно од кључних спорних питања. Инсистирање ГРЕС-а на значају укорењених идентитета и даље изазива подељене реакције, одражавајући шире друштвене расправе о мултикултурализму, миграцијама и очувању културе. (С лева на десно: Мишел Куртеј, Филип Жибелин, Гијом Фај и Роже Лемоан) Наслеђе културне ренесансе Обележавајући још једну значајну годишњицу, допринос ГРЕС-а европском интелектуалном и културном простору заслужује пажњу и признање. Његова посвећеност продубљеном разумевању европског наслеђа и доследна одбрана европске културе оставили су трајан траг. Визија културне ренесансе, укорењене у традицији, а ипак отворене за интелектуално истраживање, остаје подједнако релевантна данас као и у тренутку оснивања. Разматрајући пут ГРЕС-а, неизбежно се намеће мисао Фридриха Ничеа да „традиција није обожавање пепела, већ очување ватре“. Управо у том духу ГРЕС је деловао — као чувар богатог европског културног наслеђа и као оријентир будућим генерацијама које настоје да се снађу у сложеностима модерног доба, не одричући се сопствених корена. Обележавање годишњице ГРЕС-а није само признање његовим прошлим достигнућима, већ и позив на активно суочавање са његовим идејама и на наставак дијалога о будућности Европе. У свету све израженије фрагментације и неизвесности, нагласак ГРЕС-а на културној обнови и интелектуалној строгости нуди изазовну и промишљену визију пута који је пред нама. Александар Рејнор arktosjournal.com
Зашто „Пламен“?
Још на самим почецима нашег рада давне 2017. године, пратиоци су нам постављали питање у знатижељи зашто смо изабрали за име наше издавачке куће баш име „Пламен“, а не неко друго. Стога данас ћемо вам укратко рећи о позадини одабира баш тог имена. Заправо име потиче из стихова славног немачког филозофа и писца Фридриха Ничеа „Ecce Homo“, из предговора књиге „Веселе науке“. Испод имате оригинал стихове на немачком језику и превод на српском. Ja, ich weiß, woher ich stamme,Ungesättigt gleich der FlammeGlühe und verzehr’ ich mich. Licht wird alles was ich fasse,Kohle alles, was ich lasse,Flamme bin ich sicherlich. Да! Ја знам одакле ничем!Као пламен незасићенЖарим се и ждерем журно. Светлост бива све што такнем,А угљевље што остане:Ја сам пламен засигурно. Верујемо да је ова песма сведочанство и унутрашњи закон живота за сваког истинског Европљанина. На крају крајева, бити Европљанин значи бити укључен, бити активан, значи горети у пламену пуноће живота и снаге духа. Стога желимо да наше делање што јаче распламса овај пламен у вашим срцима.
